TEMAT: Konceptualizam i Flarf


temat priredio Nikola Živanović

Nikola Živanović

 

KONCEPTUALIZAM vs. FLARF

 

Pre nekoliko godina iz želje da testiram Krstaričin rečnik ukucao sam prvi stih Eliotove Puste zemlje („April is the cruellest month“), i prevodilac je taj stih preveo ovako: „Maj je najsuroviji mesec“. Nedavno me je zanimalo da proverim kako se na Guglu rangiraju moderni evropski pesnici i ukucao sam „evropska poezija druge polovine dvadesetog veka“. Gugl je odmah izbacio bezbroj rezultata među kojima je prvi bio „američka poezija“, a na prvoj stranici samo varijacije toga. Nigde ni reči o evropskim pesnicima. Slično je i kada pokušavam na torentu da nađem snimke nekih opera koje me zanimaju. Primera radi, ukucam „Džordž London“, a tamo se pojavi gomila koncerata koje su zvezde pop muzike nedavno održale u Londonu.

Postoji nešto što smatramo kulturnim vrednostima. Poznavanje toga čini naše obrazovanje. Do pojave interneta znanje se moglo naći u bibliotekama. Danas je svakako lakše do tog znanja doći putem interneta. Nema potrebe navoditi broj ozbiljnih sajtova o svim važnijim temama koje nekoga mogu da zanimaju. Međutim, prvo što se korisniku interneta nudi, nude mu pretraživači poput Gugla. Tako se on, čak i bez svoje namere, informiše i o bezbroj stvari koje ne spadaju u kulturu. O algoritmima kojima se Gugl služi da bi napravio izbor rezultata koji se nalaze na prvim mestima, može se dosta toga reći. Dovoljno je uzeti samo u obzir da su osim kriterijuma koji podrazumevaju zainteresovanost korisnika interneta, u igri i cena sajtova kao i zainteresovanost same korporacije koja nije u nebitnoj vezi sa opštim ideološkim stavovima vladajućih zemalja. Sve to uzeto u obzir daje jednu sliku sveta koja se znatno razlikuje od slike koju su čitaoci enciklopedija mogli imati. Jedna od važnijih razlika je i ta da se nekada korpus važnih informacija sporije menjao. Danas se susrećemo sa pojavom da se brze promene ne dešavaju samo u tehnici već u našem celokupnom viđenju sveta. Od tehničkog se prešlo u virtuelno. Od prostora grada prešlo se u virtuelni prostor. Postavlja se pitanje kako poezija da se izbori sa tim. Jezik, koji ostaje van granica poezije, ostaje manjkav, necivilizovan jezik. Pokušaj poezije da ga ukroti, da ga učini pesničkim je pokušaj da se moderno i tehnološko varvarstvo civilizuje. Da se od nečega što predstavlja materijalnu stvarnost stvori jedan novi duhovni prostor. Koliko poezija u tome može uspeti? Rešavanje jezičkih problema u poeziji je sporo, daleko sporije nego razvoj interneta. Čak i kada se brzo nađe srećno rešenje, potrebno je mnogo vremena da ono sazri, da postane deo kulture. Dva pokušaja da se na ove izazove odgovori pojavila su se u američkoj poeziji 21. veka. U pitanju su flarf i konceptualizam. Pojam flarf iskovao je Geri Salivan. Predstavnici ovog pokreta traže na internetu neobične pojmove a potom tehnikom kolaža stvaraju urnebesne i ponekad uznemirujuće pesme, drame i tekstove. Najznačajniji predstavnici su Šeron Mesmer, Rod Smit, Džordan Dejvis i dr. Dva najznačajnija autora konceptualizma su Vanesa Plejs i Kenet Goldsmit. Goldsmit je krenuo od ideje „nekreativnog pisanja kao kreativne vežbe“. Njegovi tekstovi su zapisi svega što je u toku jedne nedelje rekao (Solilokvij, 2001), prepisi vremenskih izveštaja (Vreme, 2005) ili katalozi drugih vrsta. Vanesa Plejs sa druge strane piše šokantne pesme u kojima, meša policijske izveštaje, intervjue, lekarske dijagnoze i slično.

Flarf i konceptualizam su dva pokreta čija je međusobna sličnost daleko važnija od njihove različitosti. Pre svega, i jedan i drugi podrazumevaju neku vrstu kolektivnog rada. Pisanje pesama je važnije od samih pesama. Gotovi rezultati, odnosno pesme, služe drugim pesnicima kao polazne tačke. Oni kreću od određenih rešenja ili gotovih stihova i nastavljaju dalje. Pesme se mogu pisati ponovo, prerađivati. One su uvek kolaži, preuzeti iz različitih tekstova i različitih diskursa. Metatekstualnost ovde gubi na značaju. Ono što je citirano, ne može se prizvati u svest. Ne postoji određen fond znanja koji bi podrazumevao da se citati preuzimaju iz njega. Oni su tu pre da ukažu na to iz kojeg diskursa su preuzeti. Mešanjem različitih diskursa dobija se jedna čisto jezička tvorevina, bez ikakve direktne veze sa nekim književnim delom ili kulturom uopšte (ako se pojam kulture ne shvati previše široko kao sve što čovek stvara). I konceptualizam i flarf vuku korene iz umetnosti dvadesetog veka, od pop-arta, redimejda, Kejdžove muzike do popularne muzike i reklame.

I pored brojnih sličnosti, postoji želja da se flarf i konceptualizam razgraniče. Ti pokušaji nisu toliko teorijske prirode koliko se zasnivaju na tome da se prikaže koji je od ova dva pokreta bolji. Otuda tekstovi „Zašto je konceptualizam bolji od flarfa“ i „Zašto je flarf bolji od konceptualizma“. Takođe tu su i književne večeri pod nazivom „Konceputalizam vs flarf“, na kojima predstavnici jednog i drugog pokreta naizmenično čitaju svoje pesme. Iz ovih tekstova i na osnovu ovih čitanja poezije teško se može videti šta je jedno, a šta drugo. Njihova „borba“ zapravo je samo simulacija pravih sukoba koji su nastajali u poeziji svojevremeno. Ona više liči na sukob Koka-kole i Pepsija nego na sukob angažovane i neangažovane književnosti početkom dvadesetog veka. Napadi konceptualista na flarf (ili obrnuto) imaju svrhu da se eliminiše treći. Oni su način da se pokreti međusobno reklamiraju, a ne kritikuju. Kritika je zamenjena reklamom. Stvarne osobine neke poezije nisu bitne toliko koliko načini da se ona nametne čitaocima, odnosno slušaocima.

Postoji li razlika između ova dva pokreta? Možda najpreciznije objašnjenje je dao Kenet Goldsmit u tekstu „Flarf je Dionis. Konceptualno pisanje je Apolon“: „Pa ipak, ma koliko ova dva pokreta imali zajedničkog, oni su veoma različiti. Za razliku od konceptualnog pisanja, gde proces može imati mnogo veze sa značenjem, kao forma i sadržaj, flarf je kvazi-proceduralan i improvizatorski. Mnoge pesme su "izvajane" od rezultata Internet pretraga, i često koriste reči i fraze koje pesnik prikuplja iz pesama koje drugi pesnici postuju na flarf mejling liste. Nasuprot tome, konceptualni pisci pokušavaju da oponašaju funkcionisanje i procese mašina, osećajući da će rezultati biti dobri ako su koncept i izvedba poetske mašine dobri, tu nema tolerancije za improvizaciju ili spontanost.“ Ova distinkcija na neki način podseća na razliku između dadaizma i futurizma. Reči se ne izvlače iz šešira već sa interneta, mašine o kojima je reč nisu više avioni već računari, ali sama polazna ideja nije se bitno promenila. Kada je o konceptualizmu reč, Goldsmit (koji je inače konceptualista) je prilikom jednog čitanja u Beloj kući (link: Reading at White House) slikovito pokazao šta on predstavlja u odnosu na prethodnu poeziju. Recitujući tri pesme o Bruklinskom mostu (Vitmanovu, Krejnovu i svoju) prikazao je konceptualizam kao nužan nastavak američke tradicije ali i kao očigledno savremeniji od ranijih pristupa. Prilikom procene koliko je u tome uspeo treba imati u vidu koliko konceptualizam, kao i flarf, polaže na performans. Međutim, uključujući ove pesme u svoje čitanje, Goldsmit ih je već učinio delom svoje poezije. Slušalac iz pesme u pesmu vidi jedan grad kako raste dok od ne ostane samo buka i brzina (još jedan futuristički pojam koji je važan konceptualistima). Sam tekst Goldsmitove pesme nije zanimljiv na papiru. Čitajući ga, pesnik u njega unosi one elemente koji mu nedostaju – elemente zvuka i buke savremenog grada. Pesma ne govori o Bruklinskom mostu na način na koji to radi Krejnova – simbolički. Ona prikazuje šta sve Bruklinski most jeste – pokušavajući da oživi sve što se na njemu dešava u jednom vremenskom periodu. U pitanju je jedna zvučna slika koja treba da dočara jedan ambijent i to ne deskriptivnim elementima kako je to radila ranija poezija već gotovo isključivo mimetičkim sredstvima, prenoseći ono što se na mostu dešava ili čuje. Poezija konceptualizma iz tog razloga je lišena lirskog subjekta. U poeziji flarfa on je više nego prisutan. Još jedna stvar koja pesnike flarfa i konceptualizma povezuje je njihova privremenost. Nijedan od ovih pokreta ne očekuje da se pesme koje stvaraju čitaju i za deset godina. Čak se već govori i o postflarfu i postkonceptualizmu.  U ovome su slični futuristima i Marinetijevoj izjavi da će naredne generacije spaliti njihove knjige.

Sudbina flarfa i konceptualizma više je nego izvesna. Smeniće ih drugi, revolucionarniji pokreti. Postavlja se pitanje kako vrednovati ovakve kratkotrajne pojave u književnosti. Sa jedne strane, na njih treba gledati kao na naslednike avangardnih pokreta koji tokom čitavog dvadesetog veka, uz izvesne revizije ali sa uvek nekoliko istih početnih zahteva, pokušavaju da objave smrt poezije kakvu znamo i da stvore apsolutno novi jezički izraz. Sa druge strane oni su jedan poligon na kome se nove pesničke tehnike isprobavaju i uobličavaju da bi postale deo opšteg jezičkog nasleđa.

 

Nikola Živanović je rođen 1979. godine u Kragujevcu. Piše pesme, eseje, književne kritike i prevodi poeziju sa engleskog jezika. Objavio je zbirke pesama Aleja časovnika (sa Aleksandrom Šarancem, 1998), Narcisove ljubavne pesme (1999) i Astapovo (2009, 2010). Živi u Beogradu.